Сала 1

ВАЉЕВО – ГРАД БОЛНИЦА (1914-1915)

Устаљени појам Ваљевска болница, бар када је реч о првим годинама Великог рата, не односи се на конкретан болнички објекат или болницу као институцију, већ означава склоп специфичних догађаја услед којих је цео град постао једна велика болница.

У ратним плановима Краљевине Србије било је предвиђено да Ваљево, због стратешког положаја и постојања гарнизона, буде један од главних центара војног санитета. Град на Колубари је овакву улогу имао и током Балканских ратова, када су места борбених дејстава била удаљена од њега, да би са почетком Првог светског рата и сукоба на блиској дринској граници та улога добила додатни значај; Ваљево је постало седиште две сталне болнице и шест резервних болница, распоређених у више десетина различитих објеката широм града.

Првих ратних месеци (јул – новембар) 1914. године у ваљевским болницама збрињавани су рањеници из Прве и Друге непријатељске офанзиве. Овај период је, због бројних страдалих, био прожет веома тешким тренуцима, нарочито током Друге офанзиве. Осим прилива великог броја рањеника тада је стање у граду додатно отежано и доласком бројних избеглица. Ваљево већ тада постаје град – болница. У насељу које је са најужом околином имало око 8.000 житеља у појединим тренуцима боравило је више десетина хиљада људи. Упркос огромним потешкоћама, српски санитет се, уз подршку грађана Ваљева и страних лекарских мисија, суочавао са више или мање очекиваним проблемима, са којима је имао искуства: ранама од метака и шрапнела и болестима као што су трбушни тифус, дизентерија, рекуренс... Постоје индиције да се у појединачним случајевима већ тада појавио и пегави тифус, али нису уочене назнаке епидемије.

После Треће аустроугарске офанзиве, краткотрајног освајања (16. новембар – 9. децембар) и велике српске победе у Колубарској бици, повратком војске и становништва у ослобођени град Ваљево се суочило са страхотама епидемије пегавог тифуса енормних размера. Здравствена служба није била припремљена за такву епидемију, закомпликовану ескалацијом других болести, пре свега рекуренса и трбушног тифуса. У овим трагичним тренуцима, борећи се са последицама пошасти, српско санитетско особље је уз помоћ страних лекарских мисија, грађана и ратних заробљеника, неговало знатно више болесних и рањених српских војника и цивила и заробљених припадника аустроугарске војске него што је Ваљево имало становника. Док је у целој Србији оболело преко пола милиона људи, а број умрлих војника, цивила и заробљеника процењен на преко 170.000, сматра се да је у време епидемије (децембар 1914 – мај 1915) у Ваљеву и његовој околини умрло више од 3.500 војника, 4.000 цивила и око 2.000 заробљеника. У јеку епидемије умирало је дневно 100, 150, па и знатно више оболелих. Међу њима су били и многи лекари и болничари.

Био је то период због кога су Ваљево и његове болнице постали симболи страдања у Великом рату, али и пожртвованости, хуманости и међународне сарадње у борби против епидемије невиђених размера.